.: X gimnazija :.

Михајло Пупин

У северозападном делу Камбуса Универзитета Колумбија у Њујорку издиже се велика пространа зграда у којој се налази Одсек за физику. Ова зграда добила је назив Лаборторија физичке науке"Пупин" у знак поштовања према Михајлу Идворском Пупину после његове смрти 1935. године.
Пупин ( рођен у селу Идвор, крај Панчева 1854. године) који се од 1879. године налазио на колеџу Колумбија и као студент и као наставник, био је научник, проналазач, писац и предавач светског гласа. Пупин је у Америку стигао (1874) као дечак који није имао формално знање из било које науке или заната, нити је говорио језик те земље. Упркос томе, понео је са собом духовну храброст и велику способност самодисциплине. Својим радом, штедљивошћу и похађањем вечерње школе, успео је да се упише на колеџ Колумбија и дипломира са високим оценама како из природних тако и из друштвених наука. Друштвене науке су га веома привлачиле, али сазнање о Фарадејевим открићима пробудило је његову скривену наклоност ка физици. Тако је одлучио да настави школовање у Европи управо на пољима активности које су покривали Фарадеј и Максвел. Шест година је провео на Универзитету у Кембриџу (Енглеска) и Берлину (Немачка).
Одбранио је докторску дисертацију по насловом "Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији" и стекао титулу филозофских наука 1889. године на Универзитету у Берлину. После тога Пупин се вратио на Колумбију и ту започео професорску али и научну каријеру.
Остварио је значајна достигнућа у области физике и електротехнике, од којих су најглавнија, анализа неизменичне струје методом резонције, систем мултиплекс телефоније електричним подешавњем, метод за скраћивање времена експлозије при фотогрфисању X- зрацима, помоћу флуресцентног заслона, откривање секундарних радијација X-зракова и пупинизација телефонских кабловских линија, чиме је омогућен телефонски разговор на велике даљине и постављен темељ днашње међународне телефоније. Поред стручних текстова уврстио се у велике писане речи насписавши аутобиографско ремек дело "Од пашњака до научника" зашта је добио Пулицерову нагрду (1942). У позним годинама био је јако друштвено активан. Тако је у периоду од 1916-1917 године био педседник Њујоршке академије наука, а пред, и за време I светског рата почасни конзул Краљевине Србије у Америци. У Америци и данас важи за једног од очева нације, а код нас несумњиво за једног од највећих Срба с почетка XX века.
На крају, прича о Михајлу Пупину не би била комплетна ако се не би поменула његова заслуга за успостављање границе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца после I светског рата. Пупин је обављао посао генералног конзула Краљевине Србије, али такође је био председник Српске народне одбране, удружења Срба у Америци које је основао одмах након I свестког рата, у циљу помагања српском народу у Отаџбини у новцу, санитетском материјалу, позитивној пропаганди...Након завршетка крвавог рата сазвна је Мировна конференција, марта 1919. године у Паризу, како би се утврдио мир и установиле границе новонасталих држава у Европи.
Југословенска делегација, на челу са председником Владе Николом Пашићем, ангажовала је Пупина да учествује на конференцији због његовог познавања енглеског језика и англосаксонског менталитета, а пре свега због арбитржне улоге Америке у важним питањима. Румунија је улагала силне напоре д добије Банат и тај део Војводине. На тој седмодневној конференцији водили су се жестоки спорови око тога коме треба да припадне поменута област. Али захваљујући Пупину, који је био лични пријатељ са председником САД Вилсоном и коме је предо Меморандум у коме је аргументовано тврдио да је Банат (Идвор, његово родно село за које је председник Вилсон знао где је), Барањи, делу Славоније, Западној Славонији и Далмацији живе Срби, ствари су се окренуле у корист Српске стране. Амерички председник је одлучио да се те територије припоје новој држави Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Оваквим својим ангажовањем Пупин је вечно задужио српски народ и сврстао себе међу водеће Србе оног времена. За ово ангажовање Пашић је Пупина одликовао лентом Белог орла I степена (1921. године у Београду). Била је то и званична захвалност Србије за све оно што је у далеком свету Пупин за њу учинио.